Дефиниција порицања: Разумевање овог психолошког механизма бекства

Le concept de déni, souvent étudié en psychologie, se révèle être un mécanisme complexe et omniprésent dans nos vies. Souvent associé aux relations toxiques, le déni est une stratégie d’évitement face à une réalité douloureuse ou inconfortable. Cet article explore en profondeur la définition du déni, ses manifestations et les raisons pour lesquelles ce одбрамбени механизам persiste chez de nombreuses personnes. En comprenant cette notion, nous pouvons mieux saisir les comportements humains en général et ceux présents dans les relations narcissiques en particulier.

Шта је порицање?

Термин „одрицање“ односи се на психолошку реакцију која има за циљ одбацивање или игнорисање чињеница или емоција које би нам могле изазвати нелагоду. Овај одбрамбени механизам је често нехотичан: омогућава особи да се привремено заштити од узнемирујуће стварности. Израз „дефиниција порицања“ односи се на проучавање овог појма као психолошког и социјалног концепта.

Порицање се дешава на различите начине иу различитим контекстима:

• У личним односима, посебно у токсичним везама, порицање може прикрити насилно понашање.
• У свакодневном животу, може спречити особу да прихвати забрињавајуће чињенице, као што су здравствени проблеми или финансијске потешкоће.
• У нарцистичким везама, порицање може бити појачано илузијом одржавања „идеалног“ односа.

Различите манифестације порицања

Порицање се не манифестује увек на очигледан начин. У зависности од ситуације, има неколико облика:

1. Порицање стварности

Ова врста порицања укључује одбацивање објективне истине. Особа може, на пример, да одбије да прихвати медицинску дијагнозу или да негира неверство свог партнера, чак и упркос доказима. Ова врста порицања често је укорењена у страху од суочавања са стварношћу и емоционалној нелагодности.

2. Порицање емоција

Порицање такође може укључивати емоције, посебно када су болне или узнемирујуће. У нарцистичким везама, погођена особа може игнорисати емоције као што су туга, бес или фрустрација како би одржала идеалну слику везе. Ово може довести до облика емоционалне празнине.

3. Порицање рационализацијом

Рационализација је врста суптилног порицања. Састоји се од проналажења рационалних оправдања за неприхватљива понашања или ситуације. На пример, особа може да рационализује токсично понашање говорећи себи да „тако функционише веза“.

Зашто порицање траје у токсичним везама?

Порицање је посебно присутно у токсичним везама, посебно нарцисоидним. Разлози због којих он постоји су вишеструки и сложени.

1. Утицај друштвеног окружења

Људи окружени сличним везама или окружењем у којем је насилно понашање нормализовано могу имати потешкоћа у препознавању токсичности. Када је злостављање норма у друштвеном или породичном кругу, постаје тешко уочити токсичност и препознати знаке манипулације или злостављања.

2. Одржавање статуса кво

Неки појединци више воле да се не суочавају са стварношћу како би задржали привид мира и стабилности. Порицање је тада средство за очување илузорне удобности. На пример, у вези у пару, особа може да убеди себе да је све у реду да избегне сукобе.

3. Непознавање нарцисоидног понашања

У неким случајевима, појединци нису свесни концепта нарцизма или знакова токсичног понашања. Ово је посебно тачно у срединама у којима се о овим темама ретко говори, што отежава идентификацију манипулативног понашања.

Порицање и когнитивна дисонанца

Le déni est souvent lié à la когнитивна дисонанца, un état de tension interne créé par des pensées ou des comportements contradictoires. Par exemple, une personne peut avoir l’image d’une famille parfaite, mais constater que la réalité est bien différente. Cette contradiction engendre un malaise qu’elle tente de réduire par le déni.

У контексту нарцистичких односа, ова дисонанца се може манифестовати у фразама попут „Све је у реду“ или „Такви су односи“. Ово омогућава појединцу да минимизира нелагодност узроковану стварном ситуацијом и задржи слику нормалности.

Примери порицања из стварног живота у нарцистичким односима

Ево неколико примера :

1-Идеализација породице или пара

Чест пример порицања налази се у идеализацији односа. Особа може организовати наизглед савршене породичне догађаје, као што су одмори или оброци, како би приказала слику среће. Међутим, иза кулиса и даље постоје тензије и нелагодност. Ова фасада се одржава да би се сачувала одређена слика успеха и породичне среће.

2 – Тренуци збуњености и нелагоде

У вези заснованој на порицању, погођена особа често доживљава тренутке сумње, питајући се да ли нешто није у реду. Међутим, она одбацује ове мисли како би избегла да доводи у питање везу. Ова ситуација доводи до „кризе поверења” где особа покушава да разуме шта није у реду, али се онда враћа на порицање.

3-Инфлуенцери и спољни односи

Појединци у односима порицања могу се такође обратити пријатељима или вољеним особама да потврде своје перцепције. Међутим, чак и када им изнесу релевантне чињенице или тумачења, могу их одбацити како не би довели у питање њихов однос.

Последице порицања

Ефекти порицања могу бити дубоки и дуготрајни, посебно у нарцистичким везама:

• Губитак самопоштовања : Особа која остаје у порицању може развити ниско самопоштовање због злостављања и недостатка валидације.
• Емоционална изолација : Одбијањем да види стварност, она се често затвара у себе.
• Депресија и анксиозност : Стрес изазван нескладом између стварности и идеализоване слике може довести до емоционалних поремећаја.

Улога културе и вредности у порицању

Порицање је често појачано културним нормама. У неким друштвима, породични и брачни односи су идеализовани до тачке у којој постаје табу признати проблем. Стога се појединци могу осећати принуђеним да сакрију стварност како би сачували имиџ своје породице или свог пара.

Les valeurs sociales influencent également le déni. Certaines cultures valorisent la еластичност et la fidélité à la famille, même au prix de souffrances personnelles. Ce contexte social peut créer un environnement où le déni devient non seulement possible mais encouragé.

Библиографска референца за разумевање механизама порицања

Ево седам библиографских референци на француском, углавном научних, на тему порицања:

1. Фројд, Сигмунд. Порицање . КСНУМКС. 
2. Бержере, Жан. Нормална и патолошка личност . Дуно, 1974. 
3. Греен, Андрев. Рад негативног . Едитионс де Минуит, 1993. 
4. Рацамиер, Паул-Цлауде. Оригинални геније . Паиот, 1992. 
5. Лапланцхе, Јеан и Понталис, Јеан-Бертранд. Речник психоанализе . ПУФ, 1967. 
6. Мијола, Ален де. Међународни речник психоанализе . Цалманн-Леви, 2002. 
7. Цаирн.инфо. Порицање, неопходан ресурс . Инфо Кара, 2005.

Ове референце пружају дубински поглед на концепт порицања у психологији и психоанализи.

Закључак: Фасада нормалности на штету себе

Порицање је моћан одбрамбени механизам који омогућава многим људима да се носе са емоционално интензивним ситуацијама. Иако привремено штити, овај механизам може дугорочно довести до дубоког погоршања самопоштовања и психичких поремећаја. У контексту нарцистичких односа, порицање постаје фасада нормалности где појединци покушавају да одрже илузију среће.

Да бисте изашли из порицања, потребно је постати свестан стварности, иако то може бити болно и сложено. Разумевање концепта порицања значи препознавање потешкоћа, али и неопходности суочавања са непријатним истинама наших живота.