Секундарна траума и њене последице

La секундарна трауматизација односи се на искуство нове трауме или погоршање старе трауме када се жртва нађе у ситуацији ревиктимизација или лоше управљање друштвеним односима. Ово се може десити као резултат компулзивног понављања, где особа бира околности или односе који настављају да хране или погоршавају њихову трауму.

Пример секундарне трауматизације

Особа која је била сексуално злостављана као дете може се, као одрасла особа, наћи у вези у којој поново доживљава сексуално насиље. У овом случају, првобитна траума се поново активира, али жртва доживљава ово искуство као нову трауму, што је ставља у континуирани циклус патње. Овај феномен се такође може појавити у контексту друштвена ревиктимизација, на пример, када особа изложена опетованом злостављању постаје све више изолована, одбачена или стигматизована у својим друштвеним односима.

Секундарна трауматизација може довести до:

1. Погоршање симптома : Поновно доживљавање трауматских ситуација може довести до интензивирање симптома повезане са почетном траумом, као што су флешбекови, ноћне море, анксиозни поремећаји или посттрауматски стрес (ПТСП). Неразрешене емоције из прошлости поново избијају на површину и надограђују нове ране, чинећи зарастање још тежим.
2. Осећај пропасти или очаја : Жртва може да почне да верује да је предодређена да буде стално виктимизована, да није у стању да промени своју судбину или да нема контролу над својим животом. Ово може појачати самодеструктивно понашање, као што су зависност, самоповређивање или самоубилачке мисли.
3. La недостатак самопоуздања а у другима : Свако ново трауматично искуство доживљено у овом циклусу појачава негативна перцепција себе и других. Жртва може развити дубок осећај очајање, мислећи да су људски односи увек опасни или деструктивни.

Како прекинути овај циклус понављања?

Лечење од компулзивног понављања и секундарне трауматизације захтева дубок рад, често уз помоћ стручњака за ментално здравље. Ево неких приступа који могу помоћи:

1. Препознајте деструктивне обрасце : Први корак ка излечењу је да постанете свесни образаца који се понављају. Ово може бити тешко јер су ова понашања често несвесна. Психотерапија, посебно когнитивно-бихејвиорална терапија Оу схема терапија, може помоћи у идентификацији и деконструисању ових образаца.
2. Развити нове стратегије прилагођавања : Научити да се носите са емоцијама и анксиозношћу без прибегавања самодеструктивном понашању је од суштинског значаја. Ово може укључивати технике за емоционална регулација, опуштање или чак праксе свесности које вам омогућавају да се повучете од интензивних емоција.
3. Обнављање самопоштовања : Жртва мора научити да гледа на себе позитивно и да верује да заслужује здраве односе са поштовањем. Ово често укључује рад на поправка слике о себи, реконструкција Самопоуздање и развој идентитета одвојеног од улоге жртве.
4. Избегавајте синдром виктимизације : Кључно је препознати и избегавати ситуације и људе који могу поново да се жртвују. Ово може укључивати рад на избор односа, тако што ће научити да идентификује знаке токсичног или насилног понашања у раној фази везе.

Циклус понављања и секундарна трауматизација – Узрок самоуништења

Le поновите циклус и секундарна трауматизација су сложени психолошки концепти који објашњавају како се жртве трауме могу заглавити у деструктивним обрасцима, ненамерно понављајући прошле трауматске ситуације. Ову динамику, често несвесну, може бити изузетно тешко прекинути, посебно када су првобитне трауме неразјашњене или слабо схваћене. Феномен који лежи у основи овог циклуса се често назива компулзивно понављање.

Феномен компулзивног понављања

Термин компулзивно понављање је увео Сигмунд Фројд да би описао феномен где се особа, упркос свесној жељи да не проживи трауматично искуство, ипак нађе да нехотице репродукује ситуације сличне онима које су изазвале њихову почетну трауму. Ово понављање се може посматрати кроз понашање, избор партнера, одлуке или чак животне догађаје који „понављају“ првобитну трауму на симболичан или директан начин.

Како функционише?

Механизам компулзивног понављања заснива се на парадоксалној идеји: иако особа жели да побегне од бола прошле трауме, привучена је, свесно или несвесно, ситуацијама или људима који поново пробуде овај бол. Ово се може десити на различитим нивоима:

1. Несвесни покушај да се контролише траума : Репродуковањем сличних ситуација, жртва несвесно покушава да „поново одигра”. траума у нади да поправка или овладати ситуацију, тако да дође до другачијег резултата. На пример, особа која је доживела злостављање у вези може накнадно да изабере партнера који показује слично насилно понашање. Међутим, овај пут се несвесно нада да може да „победи” или да „овлада” ситуацију на другачији начин. Нажалост, овај покушај често не успева, појачавајући трауму пре него што је решава.
2. Понављање релационих образаца : Људи који су доживели трауму, посебно емоционално злостављање или занемаривање, могу да се размножавају деструктивни обрасци односа. Они могу, на пример, да траже партнере који се према њима понашају лоше, било кроз насилне везе, емоционално одбацивање или занемаривање. Овај феномен је делимично последица немогућности да се сагледа лична вредност или несвесног осећаја да неко „заслужује“ овакав третман. Траума из прошлости се тако понавља у односима, стварајући зачарани круг у којем особа стално изнова доживљава емоционалне повреде.
3. Немогућност да се избегне траума : Још један разлог зашто особа може бити привучена ситуацијама сличним трауми је зато што осећај дежа вуа. Ако почетна траума није у потпуности решена, може се наставити да утичу његове мисли и понашања. На пример, дете које је одрасло у хаотичном или насилном породичном окружењу може, као одрасла особа, имати потешкоћа да пронађе здраво окружење. Он може несвесно да тражи ситуације стреса, сукоба или злостављања јер се те ситуације уклапају у његов „познати“ емоционални оперативни образац.

Зашто ово понављање траје?

Ова динамика понављања може изгледати ирационална, али је укорењена у неколико основних психолошких процеса:

1. Несвесно : Део људског ума тражи да избегавајте промене, иако би ова промена могла бити од користи. Несвесно често преферира понављање познатих образаца (чак и оних деструктивних) него суочавање са неизвесношћу промене. Ово објашњава зашто се чини да неке жртве трауме „привлаче“ слична трауматска искуства.
2. Потреба за контролом и предвидљивошћу : Траума, посебно ако се доживи у младости, може створити а интензивна потреба за предвидљивошћу. Иако је ситуација болна, позната је и „предвидљива“. Ово може навести појединца да несвесно изабере сличне ситуације које нуде неки облик перципирана контрола, чак и ако је ова контрола деструктивна или илузорна.
3. Интернационализовани ментални модел : Као резултат трауме, особа често развија ментални модел у којем се интернализује идеју да је она одговорна или да она заслужује да пати. Ово може резултирати тенденцијом одабира ситуација или партнера који репродукују овај образац злостављања или занемаривања. Овај унутрашњи модел „ја = жртва“ тада постаје призма кроз коју она тумачи животне догађаје.